- BEŽI OD NJEGA, MALA --

Bože koliko lepa devojka sedi preko puta mene. Nedavno je stigla sa momkom. Nalazimo se na slavi jednog našeg zajedničkog prijatelja. Nismo progovorili ni jednu jedinu reč. Njih dvoje, sve vreme, za sebe nešto šapuću dok on kontroliše sve, svaki njen pokret, pogled.

Sviđa mi se, ne sećam se kada sam poslednji put sedeo sa takvom devojkom. Oseća se pulsiranje apsolutne ženstvenosti koja potpuno razoružava. On mi se ne sviđa ni malo. Grub je, površan, nametljiv, prazan, mada pitanje ko bi pored nje uopše i mogao da mi se svidi?

Ona je pametna, vidi se, ali očigledno ne dovoljno čim je sa njim. On je glup, ubeđen sam, ali očigledno ne sasvim čim je uspeo da je osvoji...

Sedim preko puta njih i na salveti zapisujem ovu priču. Polako, reč po reč. Gledaću da joj proturim na trenutak, kao mali znak pažnje, kada ovaj ne vdi. Mada sumnjam. Već vidim da mi se krišom podsmeva, pokazuje nešto u mom pravcu, pravi me budalom! Ali ne brine me kada me budale prave budalom! Navikao sam na to. A ionako je uvek moja poslednja, pisac sam. Moje reči najduže ostaju!

__Stefan Simić

image